DANIMA SE ČEKAO PRAVI TEKST O SMRTI BORE ĐORĐEVIĆA: Ovo je taj! Iz pera velikog srpskog pisca! Bora i ništa više!

NEBOJŠA JEVRIĆ, čuveni srpski novinar i pisac, te ratni reporter na sebi svojstven način oprostio se od velikana muzičke scene

Onako kako samo on ume, Nebojša Jevrić je opisao svoje poznanstvo sa velikim pesnikom i muzičarem – Borom Đorđevićem.

Mnogima će ovaj tekst naterati osmeh na lice, nekima i pokoju suzu.Kurir tekst prenosi u integralnoj verziji.

Bora – i ništa više

Srbija je zavela sankcije Srpskoj. Sutra veče sam sa Borom bio u Zvorniku. Koncert je trebalo da počne u šest, a da se završi u osam. U osam se zatvarala granica. U sali nije bilo mesta ni za stajanje.

Bio je prvi koji je prekršio sankcije. Ali mu ništa nisu mogli. Imao je četiri lične karte. Kninsku, banjalučku, paljansku i beogradsku. A ja državljanstvo Republike Srpske. Ostalo je još dvesta ljudi napolju koji su znali svaku Borinu pesmu i pevali zajedno sa njim. Mnogo ljudi je plakalo.

Tek u ponoć smo krenuli preko mosta za Srbiju. Sva publika je krenula za Borom. Pratili su ga do sredine mosta. Tačno na pola mosta, tu u kanjonu Drine, usred ko zna koje po redu bune Srba iz Srpske za to da Drina ne bude granica, već kičma naroda serbskog, u ponoć Bora je zapevao i svi su zaćutali. Nad tom svetom vodom pevao je “Pogledaj dom svoj anđele“. Pevao je a glas mu je drhtao.

Čuo sam tu pesmu na stotina puta ali sam te noći prvi put i plakao uz nju. Od njegovog glasa Drina je stala. Prišli su i carinici iz Srbije. I njima su se u očima jezerile oči. Činilo se da traje vekovima. Kao što je trajalo.

Pre četrdeset godina veliki majstor i jedan od najvećih srpskih pisaca Miodrag Bulatović poveo me je u restoran na poslednjem spratu Beobanke na zelenom Vencu. Nisam ga pitao zašto idemo tamo po mraku kad je banka zatvorena. U restoranu je bilo književno veče Bore Čorbe. Tad sam ga upoznao i od tada sve do poslednjih njegovih dana družili se. Hteli smo da napravimo novinu koja će se zvati „Čorba“ ali se sve završilo u „Poslednjoj šansi“.

Kafanu „Kod Toze Grka“ koju je pretvorio u svoju kancelariju, čiji su broj svi znali i tu ga zvali. Bila je to pijačna kafana a to su kafane u kojim se najbolje čuje glas naroda. A Bora je umio da ga čuje. Gadio se estradnih zvezda i luksuznih kafana. “Kod Toze Grka“ dolazili su svi koji su hteli da ga vide. Nikad nikom ko je hteo da sedne sa njim nije rekao da nije slobodno. Bio je pasionirani skupljač ljudskih lica. Tu su u izkrzanoj svesci nastale stotine a možda i hiljade njegovih pesama. Svraćao je Prele, Bajaga, Oliver Mandić… I mnogi znani i neznani. Svaka sudbina bila je kamenčić koji je ugrađivao u pesme.

O gostima kafane napisao je knjigu, to je bio najmanji, apsolutno najmanji tiraž jedne njegove knjige, samo sto primeraka koja se zvala „Ko kome drka kod Toze Grka“. Tu smo i promociju napravili. Mnogi su zakazivali Borine koncerte koje on nikad nije odbijao. Bile su to hiljade i hiljade koncerata. Kad je počeo višepartijski sistem i nastala vlada u senci, on je odgovorio osnivanjem „Partije običnih pijanaca“. Napravio partijske knjižice gde je obavezno pisalo šta pije. Čak je i moja ćerka Ikonija dobila člansku kartu. Zanimanje: dete. Šta pije: mleko.

Napravio je „Vladu u ladu“. I svi gost su vladi postali ministri. Ja sam bio ministar informisanja i dezinformisanja, a npr. Bajaga ministar za tonik votku. Slike ministara su objavljene u NIN-u. Predsednica kola pijanih sestara – Mira Vinjak. Bivši bokser Džigi potpresednik. O njemu je Bora napisao jednu od meni najdražih pesama: “Lep je Džigi ko u knjigi“. A onda su žene počele da nam se druže pa smo dolazili jedan kod drugog i vodili beskrajne razgovore uz lozu i crno vino iz Kninske krajine. Na kraju postali kumovi.

Bagzi je došao iz nekog sela u blizini Beograda i doneo čvarke da proda na pijaci. Nije ni jednog prodao. Zamezila kafana a Bora se pogodio sa njim da ga po ceni tri puta benzin vozi širom zemlje. Dobio je i zvanačino ime „Hamza Turs“. On je bio spreman da nas vozi po vatrenim linijama odbrane srpskih zemalja.

Nema grada u Srpskoj i Krajini u kojem nije imao veče. U kojem „Pogledaj dom svoj anđele“ nije otpevao. To je postala himna ostataka nepoklanog naroda. Samo u Kninu je bio bar deset puta. U Benkovcu smo došli na utakmicu. Utakmica je prekinuta i čitav stadion je skandirao „Bora, Bora“. Sve dok „Anđela“ nije u mrtvoj tišini otpevao. Krenemo za Bjeljinu, pozove neko iz Brčkog, u Brčkom zovu u Doboj, iz Doboja u Benkovac. Nikad ni jednu ponudu nije odbio. Umesto tri dana ostajali smo po petnaest, dvadeset dana.

Prema Banjaluci su vodila dva puta. Jedan pored Save, nesiguran. Sa druge strane pucaju ustaše. Drugi dalji i siguran. Nikad, ali bukvalno, nikad nismo prošli tim sigurnijim i dužim putem. Ja sam radio svoj posao – skupljao priče o ljudima, a on svoj. Obojica za istim poslom, ja u traganju za pričom, on za pesmom. Posle četiri godine rata svratili smo u istu kafanu u kojoj su ratnici pevali „Srpska se truba s Kosova čuje“. Ovoga puta je isto društvo pevalo: „Širi majko noge obadvije, da se vratim đe sam bio prije“. To je ušlo i u Borinu pesmu i moju priču.

Za to vreme Bojana i Gaga su zvale radio stanice po Krajini i Srpskoj da se raspitaju gde smo. Gaga je tešila Bojanu: “Vratiće se ljunje!“ A nikad nismo znali gde ćemo završiti. Lako je bilo početi veče ali ga teško završiti. Posle zvaničnog koncerta skupili bi se ratni komandanti, vođe dobrovoljačkih jedinica i počinjala je pijanka, svak’ je hteo svoj deo Bore, koja se završavala pred zoru ili dok ne bismo krenuli u neki drugi grad.

Najluđe je bilo kad je Bora odlučio na nagovor „Minđušara“ iz Knina da pravi veliki koncert. Krenuo je konvoj iz kafane. Bilo je tu i slepih putnika, proizvoda bez etikete. Bilja Jeftić, Aca Ilić, Dara Bubamara itd. U Banjaluci nam se pridružio i Baja Mali Knindža za kojeg nisam siguran da li je u to vreme imao snimljenu ploču. Dođemo u neko doba noći u Knin i Bora meni kaže ti ćeš de spavaš u kući sa babama. „Kakve babe, zašto ja sa babama.“ Bio sam toliko već u ratu, a ni muzika mi nije jača strana, da nikad nisam čuo za grupu „Babe“, za Žiku i Čavketa. Dođem kod njih a Čavke plače. „Šta mu je?“, pitam. „Plače za Krajinom“. Propadne koncert u Benkovcu, zakasnimo u Banjaluku sat vremena, katastrofa. Bora na kraju ostane Bilji Jeftić i Aci Iliću kratak dve hiljade maraka, što plati, naravno, pesmama.

„Baba Jula“ je snimljena u Bijeljini. Dođe Bora kod mene i donese demo snimak. A ja sam imao od muzičkih sprava samo neko predpotopski kasetofon. Pustimo kasetu, ide u početku dobro, kad oko sredine poče da žvaće. Skočili smo oba i izvukli kabal iz zida sudarivši se glavama. Na sreću brzo smo reagovali, ali Boru tako uplašenog nikad nisam video. Ni kad su padale granate.

Slao mi je iz Slovenije pesme, a ja njemu priče. Bio je veliki pesnik i nemilosrdan kritičar. Kad god bi mu poslao neku priču, drhtao sam, jer je bio nemilosrdan sudija, ali se nije ustezao da me pohvali kad mu se nešto dopadne. Sam je vredeo više nego svi pomoćnici komandanta za moral. Prognani Srbi iz Toronta su mi pričali da samo trojica ljudi mogu da napune koju hoćeš salu: Lane Gutović, Bora i Baja. Ostao je još samo Baja.

„Želim da smrt dođe spreda i u lice sa me gleda. Bacio sam rukavicu udario smrt, po licu izazvao kukavicu!“ je poslednje što mi je stiglo od njega.

Kurir sport/In4s