“Često čujem komentare kako drugi žale našu djecu”
Često slušamo komentare kako drugi sažalijevaju našu decu.
Imamo dva dečaka, šest i četiri godine. Prvog smo dobili “kasno”, tek u tridesetoj godini. Zajedno smo od srednje škole, studirali smo na istom fakultetu, radili, štedeli, osnovali sopstvenu firmu i prodali stan koji je muž nasledio od dede kako bismo kupili kuću na selu.
Od kada imamo decu, jednostavno uživamo u životu i prirodi. Imamo svoj vrt, životinje, a deca su stalno napolju, bezbrižna i zdrava, što je najvažnije. Putujemo kad god možemo, pravimo šatore i kućice u dvorištu i kampujemo u šumi. Ipak, oni nemaju…
Ne, nemaju tablete ni telefone, ne nose skupu odeću. Kada nam neko dođe u posetu, često ih zatekne prašnjave ili blatnjave, možda čak i u pocepanim pantalonama, kako se igraju na sred dvorišta. To ljudima smeta. Pitaju se zašto naša deca ne gledaju televiziju kao njihova, zašto im “uskraćujemo” i ne brinemo o njima?
Mi se na te komentare samo nasmejemo.
