“Nema većeg zločina na ovom svetu od toga da deca ostave roditelje na pragu staračkog doma: A potom urade ovo”
Priča o sinu koji je redovno posećivao svog oca u staračkom domu osvetljava važnost održavanja veza sa starijim članovima porodice, čak i kada su smešteni u ustanove daleko od kuće. Sin u ispovesti opisuje kako mu je bilo teško ostaviti oca u domu za stare, ali i kako se trudio da ga redovno posećuje, uprkos napornom radu i obavezama. Njegova posvećenost i ljubav prema ocu postale su još snažnije kada je shvatio koliko su drugi stanovnici doma zanemareni od strane svojih bližnjih.
On priča kako su mnogi štićenici doma svakodnevno čekali posete svojih najbližih, ali te posete često nisu dolazile. Voditeljka doma mu je rekla kako je najveći zločin kada deca ostave roditelje u domu i zauvek ih zaborave, pružajući samo jadne izgovore umesto da ih posete.
Sin priznaje da je naše društvo postalo sebično, fokusirano samo na vlastite potrebe, a ne na one koji su nas odgajali i brinuli o nama. On izražava sreću što je imao priliku da provodi vreme sa svojim roditeljima i što se trudio da im bude blizu, čak i kada mu je bilo teško.
U završnim rečima pisma, sin apeluje na sve da ne zaborave svoje roditelje, da ih posete, pokažu ljubav i poštovanje dok još mogu. Njegova priča je podsetnik koliko su ti trenuci dragoceni i koliko je važno da ih ne propustimo, jer jednom kada nestanu, više nema povratka.
