“Sjedim na aerodromu i čekam let iz Las Vegasa za Minhen”

Sedim na aerodromu i čekam let iz Las Vegasa za Minhen.

Zadubljen sam u telefon kada pored mene na klupi seda mala devojčica sa mamom i sestrom, počinju da se smeju. Imam slušalice, ali ih sve čujem.

Starija sestra kaže mlađoj, na srpskom, da sam lep i šteta što ne znam srpski da malo pričamo. Prekinem sa čitanjem i krenem da ih slušam. Toliko su me hvalile, čak me nazvale Zoran, a zovem se Uroš. Uđemo u avion, ja i dalje ćutim.

Sednu red ispred mene. Tokom celog leta se okreću ka meni, pevaju mi, mašu. Majka ih smiruje i izvinjava se na engleskom. Na aerodromu u Minhenu čekam dva sata let za Beograd, a one su celo vreme oko mene. Kada su me videle u avionu za Beograd, nisu mogle da veruju, pa me gledale, a mama njihova u neverici. Nisam mogao da ih lažem, odmah su me pročitale i shvatile da sam naš.